|
|
| 1981. |
 |
Oktobar
Umetnički salon KCMB V. Aksentijević, Obrenovac. |
|
|
Decembar
Galerija 73, Beograd. Izložba "Slikarev atelje". |
| 1984. |
|
April
"Petkom u 22", TV Beograd. TV izložba "Čas
anatomije". |
| 1991. |
|
Mart
Jugoslovenska galerija umetničkih dela, Beograd.
Izložba "Studija za treći čas anatomije u Državnoj
bolnici Dž.Svift". |
| 1999. |
|
Decembar
www.geocities.com/stevanklasnja
Web izložba "Priča o povratku bludnoga sina (žrtvovanje)". |
| 2001. |
|
Juli
www.geocities.com/klasnjas.
Web izložba "Portret". |
|
|
|
|
|
|
|
|
| Izvodi iz likovne kritike |
|
|
|
|
|
|
|
Izložba
"Slikarev atelje"
Galerija 73
Beograd, decembar, 1981.
... Stevan Klašnja je drugi autor u Beogradu koji izlaže samo
jednu sliku ... Kada se radi o ovako ambicioznim i dugo rađenim
projektima, kao što je ovaj projekat Stevana Klašnje koji se
ovaplotio u slici nazvanoj "Slikarev atelje" onda bi
zapravo bila digresija takvu sliku izlagati s bilo kakvim drugim
slikama, jer ona i u tematskom smislu, a i kao rezultat
predstavlja nešto iznimno i izuzetno jedinstveno i zaslužuje
posebnu prezentaciju ...
... Što se stila tiče, to je stil koji evocira i to vrlo
fregnantno, stil recimo poznog romantizma srpskog XIX veka.
Stilski najbliži slikar Stevanu Klašnji u ovom delu je Đorđe
Krstić. No, nije nikakvo čudo za ljude koji malo bolje poznaju
slikarstvo beogradskog kruga da se jedan ovako svesno
apsolvirani, evocirani romantizam pojavi u naše vreme. Moramo
razumeti da se nalazimo u jednom periodu koji, bar kada je
umetnost u pitanju, stoji s onu stranu svake ideologije i u
jednoj situaciji smrti ideologije, kada je umetnost u pitanju,
dopuštene su i moguće i stvaralački duboko opravdane ovakve
korespondencije sa svojim vremenom i sa svojim trenutkom kao što
je ovaj, znači preko svesnih memorija jednoga istorijskog stila
i jednog istorijskog stava. Zato kažem, pred nama se nalazi
delo koje pretenduje na komunikaciju i korespodenciju sa svojim
vremenom, sa našim vremenom, nelogirajući i evocirajući stav
i poziciju koju smo imali u romantizmu XIX veka, a bez bukvalne,
kako bih rekao, imitacije, a bez pretenzije da se na jedan
retardirani način povampiri romantizam, ili da se sada
romantizam nudi kao neko rešenje za umetnost i za bilo kakvo
drugo mišljenje, osećanje ili življenje. Romantizam o kome je
ovde reč, je teza, to je posledica pogleda na svet, koja u
spektru aktuelnih trendova, koji zaista osciliraju u do sada
neviđenoj razmeri dijapazona od konceptualizma i takozvanih
nelikovnih ili vanmedijskih načina izražavanja, nalaze svoje
mesto i nalaze svoje opravdanje. Mislim da se Klašnjin stav u
ovom slučaju nalazi na onoj drugoj, suprotnoj strani od
radikalnog konceptualizma, znači u krajnjem uvažavanju,
prihvatanju jezičke strukture klasičnog slikarskog izraza kao
načina za komunikaciju sa savremenim, aktuelnim i prisutnim.
Svet u kome ovo delo pokušava da nađe svoje mesto nije svet
romantizma Đorđa Krstića, koga sam pomenuo, već ovaj svet u
kome smo i tu poruku moramo razumeti. Zbog toga mislim da se
nalazimo pred delom izvanredne savremenosti, ali vrlo složene
metaforičke i jezičke strukture koje u svojoj višeslojnosti
zaslužuje angažman naše lucidnosti i naših rezonanci. |
|
|
Đorđe
Kadijević, likovni kritičar
(Uvodna reč na otvaranju izložbe) |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Izložba
"Studija za treći čas anatomije u Državnoj bolnici Dž.Svift"
Jugoslovenska galerija umetničkih dela (Andrićev venac)
Beograd, mart 1991.
... U beogradskom slikarskom krugu, nažalost, samo Veličković
ima sličnu mitologiju, mitologiju podzemlja, mitologiju gubilišta,
mitologiju kazamata. Ali, za razliku od Veličkovića, Stevan
Klašnja ne dopušta nikakvu sofistikaciju. Moram da vam kažem
da je sofistika, kada su ovakve teme, znak olakšanja. Znate,
voleo bih čak, ovde da vidim i mistifikaciju. Već
mistifikacija olakšava, jer ona kaže - Pa to je umetnost, to
je samo slika. Ono što je prosto ubitačno na ovim slikama, to
je njihova životnost i autentičnost, neka dokumentarnost, nešto
što je gotovo izvan estetskog ... One donose asocijaciju na
najteže iskustvo koje imate ... Vidite, baš to što nismo
sigurni da ovo nije prošlost, ni sadašnjost, a isto tako nismo
sigurni da nije ni budućnost, baš to je ono odsustvo sofistike
koja bi pomogla da se na neki način komunicira sa ovim slikama.
Što se tiče
slikarskog jezika, Stevan Klašnja je za ovu zaista tešku temu
odabrao, valjda, još teži slikarski jezik. To je ono,
takozvano, totalno slikarstvo, celokupno slikarstvo koje poteže
sva moguća sredstva sa kojima slikarstvo kao umetnost raspolaže.
Kada se ima na umu da je u pitanju autodidakt, onda je naravno, hrabrost da se krene ovakvim putem
zaista, zaista impresivna. No, impresivan je i rezultat koji se
mogao dobiti sa dugim radom, ogromnom voljom, fanatičkom
ljubavlju prema slikarskom pozivu, velikom lucidnošću i
suptilnošću da se pročita znanje i tehnike drugih slikara.
Stevan Klašnja se usavršio u svom naturalističkom načinu
slikanja koji odgovara ovakvoj temi, jer se ovakva tema na drugi
način ne bi dala slikati.
Kada govorimo o tom stilu, mi
bismo ga mogli nekako rangirati, staviti ga negde izmedju
nekakvog neoromantizma i anahronizma. Prepoznajemo nekakvu auru,
miris nekakve minhenske, bečko-minhenske škole, koja se javlja
u našem slikarstvu još u poslednjim decenijama prošlog veka.
To je dakle, jedan naturalistički stil, koji osobito važi za
rane slike Stevana Klašnje
U ovom relativno malom broju slika
on se pomera ... od prvobitnog narativnog, kako bih rekao,
jednog dosta posnog načina slikanja, jednog naturalizma koji je
u mentalitetu prizora, pomera se u novim slikama, u ovim žutim
slikama sa podzemnom svetlošću, ka jednoj većoj pikturalnosti, ka većoj slobodi
gesta, ka većem osećaju za boju, ka suptilnijem razlaganju strukture lokalnog
tona, a
posebno prema preciznoj artikulaciji svetlosti i svim onim
konsekvencama u pogledu prizora koji proizilaze iz svetla. To je
pomak, ako tako mogu reći, od nekakvog uzora kakav bi bio Engr,
prema jednom drugom uzoru kakav bi bio Rembrant. I ta žuta faza
u koju on sada ulazi, u fazu žute svetlosti i žute paste, taj
dosta bujni nanos boje koji nije bio karakterističan za njegove
rane slike, jeste ono, ona promena, ono što ga sada čini novim
u odnosu na prve njegove slike koje znamo od pre pet, šest,
sedam ili osam godina.
U svakom slučaju to je preces evolucije koji se odnosi samo na
jezik slikarstva. Ali, mitologija Stevana Klašnje, njegov
deprimirajući realizam, njegova mistična poezija ljudskog
podzemlja ostaje netaknuta. Znači, taj prostor prisutan je
jednako na slikama, kao što sam rekao, slikanim na dva različita
načina. Ostaje jedinstven taj osećaj mučnine, egzistencijalne
jeze. Nije u pitanju samo jeza prizora, koja izaziva asocijacije
na konc. lagere, na genocidnost, na sva čudesa velikih ratova i
međuratnih nesreća, koje svi znamo i koje smo doživeli. U
pitanju je još nešto dalje od toga. U pitanju je jedna
transistorijska, izvanvremenska strepnja, strepnja koja
proizilazi iz same ljudske egzistencije, iz kosmičkog položaja
čoveka u odnosu na njegovo vlastito zemaljsko biće. To je
zaista osoben, čudan i van beogradskog slikarstva sasvim
netradicionalan trend, kakav se na izvestan način nije ni očekivao.
Stevan Klašnja je, mislim, jedno od najvećih iznenađenja ne
samo ove decenije koja je protekla, već uopšte u posleratnom
slikarstvu, sa ovakvom svojom mitologijom, koja samo prividno
nekoga može podsetiti na neke opsesije Medijale i naših
nadrealista.
Ko bolje poznaje beogradsku školu, on će osetiti upravo tu
razliku u mentalitetu. Ni Medijala,
ni kasnije nadrealisti koji su iz nje nastali, nikada nisu
imali ovaj opsesivni osećaj za morbiditet, za presiju dubogog
pogleda u tamu ljudskosti i ljudskog podzemlja kakav ima Stevan
Klašnja ... |
|
|
Đorđe
Kadijević, likovni kritičar
(Uvodna reč na otvaranju izložbe) |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Primetna
opštost u zamahu lirskog ostvarenja, kao da je dovedena u
pitanje naglašenom tematikom. Ovakvo slikarstvo ne zahteva
nikakvo posebno osvetljenje da bi se sagledao jedan studiozan
eksperimentalni rad koji vešto balansira izmedju subjektivnog
osećanja realnosti Frensisa Bejkona i naglašenog fokusnog
renesansnog osvetljenja. Opredeljenje za jednu od vrsta
"anatomskog slikarstva" kojoj je bio naklonjen
Rembrant ovde se iskazuje kao procesualnost koherentnog razmišljanja
o pikturalnom svojstvu modela ulazeći u dubinu metodskog
postupka samoga akta koji se odvijao pre figuralnosti. Ako bi
pokušali da definišemo pravac kretanja ovakvog stvaranja mogli
bi sa sigurnošću reći da je ovo čuvanje skulptoralnih
obdukcija hiruških zahvata, što jeste jedna od velikih i
trajnih novina kojom su se bavili veliki majstori. Tamna crna,
svetleća oker ulaze jedna u drugu, prefinjeno se odnoseći sa
smislom za meru. Izrazitost bojenog kvaliteta odaje utisak
ikonologije, kao jedan od vidova osnovnih opredeljenja za ovakvo
vrednovanje moderne umetnosti. |
|
|
Marina
Pipan
(Časopis "Likovni život", br.30, mart/april 1991.,
str. 11) |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Stevana
Klašnju nisu učili slikarstvu, ako je to uopšte bitno
pomenuti. Stevan Klašnja je jednostavno talentovan. I pravi je
slikar. Polazište jesu najveći klasični uzori i njihove
gotove slike, ali slikar ide dalje. Zato su njegova ostvarenja
na prvi pogled slična Rembrantu, po atmosferi, svetlu, koloritu,
naslovu, ali to su potpuno nove slike. Poenta ovog
"Časa anatomije" nije grupni portret, kao kod
Rembranta, već dublja filozofska misao ...
Onoga trenutka, kada se telesno sa Rembrantovog "Časa
anatomije" raspadne, ostaje duh Rembranta u slici Klašnje,
ostaje ono što ih spaja, ostaje duh večnosti. To je ona
granica, trenutak kada se pojavljuje Klašnja, slikar i mislilac. |
|
|
Tanja Tomić
(RTS 1, Beogradski program, april 1991.)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
| Stevan
Klašnja |
|
 |
|
 |
|
 |
|
Rođen u Beogradu, 1956. |
|
Beograd,
1981. |
|
Beograd,
1981. |
|
Hanti-Mansijsk
(Rusija), 2002. |
|
